Mali 3 godine nije govorio… bili ljudi kod doktora, vidovnjaka, nadri-lekara, ali ništa nije pomoglo.
Jedno jutro dok su svi bili oko stola mali povikne „deda“!
Svi poskakaše od sreće i slaviše dugo u noć… a sledeće jutro umre deda.
Preneraziše se svi, nastade muk i mali opet ne reče reč do sledeće godine kad jedno jutro povika „baba“!
Poveseliše se ukućani ali ih i strah uhvati… ….i tako sledeće jutro nađu babu mrtvu u krevetu, pokopaše je a mali opet godinu dana ne reče ni jednu jedinu reč.
Kad se godina od zadnje reči približila, muž i žena zabrinuto razgovaraju.
Kaže muž: „Pa neće valjda sad progovoriti, niko od familije nije živ osim nas roditelja?!“
Sledeće jutro mali za doručkom viknu *“tata“*
vaj nato padne u debelu depresiju. Ode u grad i napije se k’o svinja. Obišao sva mesta koja su mu ista značila i uveče se mrtav pijan uvuče u krevet.
Sledeće ga jutro budi žena, a on još onako pripit priupita: „Kaži mi, jel’ sam ja to na onom svetu?“
A žena će na to: „Ma oblači se brže, umro je komšija Ðorđe!