Неретко се може чути негде другог, трећег дана свадбе кад свиње крећу да једу печену прасетину која је срушена са столова како би поштовани гости могли да играју ко људи по истим, под шатром која је толико избушена од пуцњаве из разноразног оружја првог дана, да рупе кроз које продиру сунчеви зраци расањују комиране поштоване госте.
Певачица зева на лустеру.
Два поштована госта који ока нису склопили из простог разлога јел не могу да се договоре где је тачно пола пута између њихових места да ту преместе музику.
Ко људи лепо су се договорили да док се не утврди подједнако одстојање, музика ће бити пребачена на оближње дрво, до даљњег. И има да свира.
Ко навијена!
Код њих су, између осталог, и једина два преостала оквира са муницијом коју су љубоморно чували, предосетивши обојица, да чарка око музике на почетку, неће се само на томе завршити.
Можда једини глас разума на свадби долази баш са тог оближњег дрвета, покушава да разумним тоном објасни ситуацију да је готово немогуће свирати контрабас на грани дрвета, ни непомишљајући да се усуди да каже да су они имали уговорено да свирају само три сата, а ево већ три дана и три ноћи не престају да свирају. И то још читав последњи дан, на дрвету.
Глас са дрвета добија једногласан одговор.
Свирај!.
Preuzeto sa http://vukajlija.com