Rmbačio je celog života, što bi neki rekli – od kad zna za sebe.
Ćutao je. Nikada nikome nije protivrečio. Pokoravao se čak i inferiornijim osobama u firmi. Čak su ga i tetkice napušavale. Čitav svoj život je običan crv, koga ne možeš ni na udicu da met’eš da pecaš ribu.
Život ga nikada nije mazio.
Bio je i u ratu, čak je i tri prsta desne šake izgubio tamo, spašavajući bagru, čiji je predmet najobičnije sprdnje bio.
Sveta tri prsta, Sveto trojstvo.
Tri prsta kojima se krsti i iskazuje ponos mašući njima kada reprezentativci uzmu zlato.
Tri prsta koja upućuju prodane duše i strendžere na njeguvu adresu. Na njegovu Otadžbinu.
Vratio se ćutke sa ratišta u rodni grad.
Koračao je prašnjavim asfaltom, kao da nikuda ne žuri, kao da ga niko ne čeka kući.
Nije obraćao pažnju na buku oko sebe. Samo je i dalje koračao, neprimetno, u masi ljudi koji su slavili. Nije ga ni zanimalo zašto slave. On je iz rata izašao kao gubitnik.
Stigao je kući.
Dočekali su ga presrećni roditelji, brat i trudna žena.
Znao je da nije otac tog deteta koje ona nosi, jednostavno, to je bilo nemoguće. Predugo je bio na ratištu da bi taj plod u njenoj utrobi, plod njene preljube, bio njegov. I dalje je ćutao. I žena je ćutala. Svi su mislili da se neće živ vratiti. Tešili su ga zbog gubitka prstiju, međutim, nije hajao za to.
Samo je mirno sedeo i naginjao čašicu. Utrobu mu je pekao opori ukus rakije koja je bila namenska. Njena jedina namena je rođenje unučeta njegovog oca.
Mirno je ustao i otišao u sobu.
Sa ratišta je doneo pištolj neprijatelja, kao trofej.
Dugo je razmišljao. Nije znao šta da radi. Milion crnih misli su mu se motale po glavi. Nije hteo da digne ruku na ženu koju je i dalje voleo. Samo ju je tiho pozvao da dođe u sobu.
Dok je otvarala vrata, upućujući mu setan pogled, on je samo izgovorio poslednje "zbogom" i povukao okidač ratnog trofeja, koji je bio uperen u njegovu slepoočnicu.
Preuzeto sa http://vukajlija.com