Иза ових врата, у згради која се налази у најлепшем делу Београда, насељу Неимар, живи гђа Христић. Гђа Христић, својевремено преводилац, публициста, пиколиста великог оркестра СХС-а и мачевалачки шампион, осма је генерација која насељава ово здање у срцу града. Супруга академика Пајића и мајка Сташе и Андреја, сликарке и наркомана.
:Зврнддддд:
Добардан, изволите уђите.
– Добар дан, гђа Христић? Ја сам Милан из магазина „Моћ Жене“, поводом оног интервјуа…
Ахам, тако је Христић, јесте. Жалузина Христић, али сви ме зову Зина. Да пређемо у дневни боравак? Право кроз фоаје, ево мене за секунд само да пресвучем болеро, поткачила сам га малопре о наткасну.
Као што вероватно већ знате, овај стан припадао је мом оцу, Алексеју Христићу Фонтанели, чувеном предратном дечијем хирургу.
Ево његове слике, мало слабије видим на близину, ал ништа страшно читам новине и све без наочарија. Мислим да ту има 26 година и је л’ да да имамо исте очи?
– Извините, али ово је омот од Ноблица?
А је ли? Реците како су само укусне… Ја и моја унука уживамо да слушамо ту рекламу, загрлимо се и певамо: „Ноблице ноблице и слаткасте столице, хајде Радо доме мому да љубимо младог мому“.
– Баааабаааа, брзо!
Ево то је моја унука, злато бакино, много ми је паметна и бистра. Кажи срећо моја?
– Бабааа, изашла ми је астма на колену!!
Не лупетај, то ти је кануо качкаваљ. И то није колено већ надлактица.
Скоро јој је био рођендан и она је скроз сама, принцеза бакина, везала пертлице на лакованим ципелицама, обукла прелепу розе хаљиницу и ставила машницу у косу. Само да сте је видели, али нема везе, дођите следеће године када буде славила 27.
Пустите ову плочу молим вас, плоча, изволте, даће фину позадину даљој причи.
Еee дааа, биле су то прелепе године проведене у подпарижју, наиме у конзерваторију се баш у време мог студирања појавио Регтајм а са њим и Фокстрот. Како је само Шарл де Гол знао играти уз Регтајм, аххх. Каждую ночь мы танцевали, мой дорогой Шарльушка.
И дан данас знам сваки корак. Билисте погледали? Билисте?
– Па оно, било је и ствари које сам више желео…
Сјајно. Само пре него почнем замолила бих вас да померите овај табл. Тако, ставите га визави рагастола, и пазите на порцуланског жреца, е тако, отлично.
Један два три четир, па иде окрет, три три два један,
два два три, тааааако, четир четир па двосекла полупипета,
један један два четир, Хеј!, два три три три и окрееееет,
три три један један, саад један Лебјатников, ииии окреет,
па брзо, једанједандватридватридвадваједантри ииии
доскок. Хух.
Уморих се.
Ја ћу ускоро морати да кренем, може неко пиће? Кабеза, беванда, коњак? Пошто имам партију са другарицама из јахачког клуба, ја ћу коњачић један, два. Данас идемо први пут да играмо ону игру, кажу да је као тенис, а ја сам као девојка добила на поклон ракету и лоптицу од Сузан Леглен и играла, играла, јао колико сам волела. А овај сквош сличан је, кажу чак и лакши.
– Лепо кажу. Лагана једна игра, мисаона.
Па да пођемо?
– Да пођемо.
Preuzeto sa http://vukajlija.com