Не постоји родитељ који се бар једном у животу није нашао дубоко разочаран на неки начин својим потомком, а већина их се у таквим ситуацијама свакодневно вјешто сналази. Један од најлакших рјешења је ментално сваљивање кривице на генетски материјал свог супружника за сваки њихов промашај, а приписивање свом насљедству сваку позитивну ствар коју они учине. То обично наглашавају са појачаним акцентима на присвојним замјеницама да би што боље дошла до изражаја припадност/отпадност.
Отац: Јао, опет је добио укор, па како сад, црни Миловане?
Син: Ма, професорица ме карала, сваки час само мене кара, ниједног другог ученика не дира! Покипио сам и свашта јој рекао..
Мајка: Ето ти сад твој син! Види се на кога је, не зна држати језик за зубима!
————————————————————————————————
Ћера: Мамице, татице, примљена сам на Мегатренд! Овај факултет за козметичара ће ми отворити многа врата!
Мајка: Ма браво, срећо! То је моја ћерка, види се шта су гени, од оних очевих би само алкохолизам могла наслиједити!
Preuzeto sa http://vukajlija.com