Moderna mlada žena životnih shvatanja i ponašanja koja potpuno odstupaju od opšteg obrasca. Večita i beskompromisna buntovnica ka svemu što ima etiketu standardnog i uobičajenog. Osoba kojoj je primarna misija bunt radi bunta.
Nekada strogo lokalizovana u urbanim sredinama, danas, kao pojava, raspršena svuda gde se uočava malograđanština i površno poimanje života, i svega što ga prati, kao takvog. Prisutna kao izuzetak svakog pravila, noć svakom danu, jin svakom jangu, Tarkovski svakom fon Triru. Mali tračak svetlosti u moru besmisla i monotonije.
Uglavnom odrasla u normalnom ambijentu, toliko normalnom i uobičajenom, da je možda baš on uticao na njeno odrastanje i životnu filozofiju. To je dovelo do toga da svemu traži alternativu, jer nije samo jedan put pravi, tačnije jeste, ali ne onaj kojim većina ide.
Stasala kroz prizmu različitosti, sve je tako prosto, a, opet, tako složeno. Kad je seks u modi ona se jebe; kad je prostakluk u modi, ona vodi ljubav; a kad je sve to u trendu – njoj se jebe. Životni moto ima u nekom stihu Ijana Kertisa tipa „Someone take these dreams away“ ili „Cry like a child, though these years make me older“, verujući da je njena uloga samo prolazna u relativnosti vremena i prostora. Na ljubav gleda kao na nešto totalno irelevantno, a opet neophodno, a seks kao nužnu hedonističku vezu sa prosečnim predstavnikom većine koja ne shvata njeno bivstvovanje.
Suštinsko obrazovanje stiče tamo gde joj ga ne mogu dati, svoju tugu krepi čitajući Šopenhauerova mračna dela i upijajući njegov pesimizam nemogućnošću dostizanja nirvane kojoj je sam težio. Ipak, ne želi se toliko distancirati od sveta, te i ona studira da bi pokazala da može biti kao i oni obični, nesvesni mediokriteti koji žive u ubeđenju da je sve pragmatično i potpuno utemeljeno u realnosti. Studira nešto što prosečan čovek verovatno ne bi nikad poželeo, andragogiju, ili, pak, skandinavistiku, jer tamo želi jednog dana otići da pruži utočište svojoj depresiji.
Inspirišu je Bergman, Tarkovski i Linč, jer njihova nerazumljivost idealno ide s njenom namerom bežanja od svega shvaćenog, i od strane društva, prežvakanog. Može i Altman proći, jer je voleo da ismeva američki sistem vrednosti na njemu svojstven i originalan nači, dok je Hičkok matori smarač koji je uveo puku zabavu u nešto što je trebalo biti iskazivanje osećanja pokretnim slikama. Sluša neki andergraund kalifornijski bend čije fanove u njenoj sredini možeš nabrojati na prste sakate šake, tipa „Rain Parade“ i „Dream Syndicate“. Oni su jedino što valja u prokletim 80-tim ispunjenim zaglupljivanjem i hiperprodukcijom krš stvari koje su upropastile umetnost kao vid izraza.
Vegetarijanka je, jer nekad misli da samo životinje mogu razumeti njenu različitost i nerazumevanje okoline. Volontira u azilu za pse sa ulice, ne bi li tako pokazala da ih više voli od ljudi, iskvarenih i dvoličnih. Jede kinesku hranu sa indijskim začinima i kari sosom, ali nije debela, jer debljina pokazuje preveliku sklonost hedonizmu, a njoj je on stran, barem u ovom životu. Sve u svemu, naša alt cava intelektualka je moderna asketa, koji živi i živeće tražeći smisao različitosti dok čita Bukovskog i veruje da on nije samo jebao raspale alkoholičarke, već u tome video više ciljeve opstanka na ovome svetu.
Preuzeto sa http://vukajlija.com