Spremamo mehanizaciju za treću berbu kukuruza sami – ćale, burazer i ja. Kao orkestar bez dirigenta. Prošle nedelje je bilo 3 godine kako je otišao. Dopizdeo mu, kanda, vek proveden u štali, na traktoru, na njivi, bez vikenda, bez praznika… Tog dana je spremio sve za berbu, vukao đubre od rane zore, uveče se kao gospodin zavalio u svoju fotelju da gleda Slagalicu i otišao bez reči. U stvari, i nije bez reči, baba nas je ubeđivala da je sklopio neku od 8 slova… Svi su imali više škole od njega – sa njim sam naučio da čitam. Svi su imali više slobodnog vremena od njega – on je sve svoje slobodno vreme provodio sa decom. Svi su bolje videli od njega – jedino je on primetio da „stariji unuk malko baca nogu kad hoda“. Da nije bilo njega, verovatno ne bih nosio one šipke kao Forest Gamp. Najtvrđi čovek najmekšeg srca. Najveći mali čovek.
– A što si ti dolazio sad iz Novog Sada? Sve mi to možemo sami, trebao si učiti tamo.
– Neka, deda, imam ja uvek vremena kad se nešto radi. Ta, ne mogu samo posle da dođem na gotovo!
– Ako ne položiš taj ispit-imaćeš posla sa mnom!
– Mani se, deda, položiću ga kad-tad, ako se ja ne jedim, nemoj ni ti.
– Uči, da obraduješ dedu! :suze u očima:
– Učim, deda!
Još uvek učim. Nazire se kraj, izem li ga, daj mi još koji mesec samo. Šta god uradio u svom životu, sa diplomom i u belom mantilu-ostaću ti dužan doveka. Hvala ti na svemu.
Preuzeto sa http://vukajlija.com