Gde um caruje i tuki se diže

Osvešćujuća misao koja se javlja posle poraznog seksualnog iskustva sa pokušajem tršenja nabubrele ženke razrogačenih plavih očiju i tankih prstiju sa frenč manikjurom koja je treptala na tebe dok je bend žilavio na bini pa se tebi učinilo da bi mogao da joj u jednom potezu pocepaš mindžu, isprskaš spermom zidove da se slije do podruma i zabiberiš joj kliću tako da joj oči iskoče iz ležišta.

Ali ne lezi vraže!

Ulazite u haustor, ona se kikoće i lupa štiklama. Sapliće se o stepenik i viče IJU! Psssst! šištiš jer komšiluk samo tako nešto i čeka. Eto vas u stanu.

Ona se osvrće:

– Ijao što je lep fikus!

Sklanjaš čarape sa fotelje i guraš ih u džep, skeniraš prostor da nema još neka bomba.

– Nije fikus; to je dracena…

– Ma šta god… A jel si video onu što je stajala tamo kod bubnjara, kako je debela?!? Baš je debela a kakav nakit nosi, prava seljanka…

– Nisam video, gledao sam tebe.

– Pa naravno… A ona sa crvenom kosom, što imala onaj krzneni prsluk, šatro leopard, moja maca a ne leopard, jesi vido nju? Kakva seljanka…

– Nisam ni nju video, zato što sam…

– Ijuu a jel si ti neki naučnik? (Gleda po tvojoj polici sa enciklopedijom umetnosti.)

– Pa, nisam… student sam. Istorija umetnosti…

– Istorija… jao kako sam bila slaba iz istorije, nikad nisam uspela da zapamtim nijednu godinu…

– Ovo je istorija umetnosti…

– Molim? Pa to kažem, sve te bitke, to je tako teško…

– Ovde se ne uče bitke, nego umetnost, slikari, arhitekt…

– A pa tako reci: slikarstvo! Znači slikar? Pa jesi nešto naslikao? Gde su ti slike? Imaš onaj čiviluk za slikanje, kako se zove… nešto na štrafte…

– Štafelaj… Nemam, ja nisam slikar…

– Kako nisi slikar? Pa sad si rekao…

– Rekao sam istorija umetnosti; učiš da tumačiš umetničke pravce…

– Da tumačiš?!? Nešto kao prevodilac?

– Ne bih rekao; više da umem da raspoznam pravce u umetnosti, i logiku umetničkog razvoja…

– Jao to je mnogo komplikovano… a jel imaš sestru? Kolko ti godina ima sestra?

– Nemam sestru, jedinac sam. Otkud ti sestra?

– Pa vidim crvene jastučiće na trosedu, to je tako ženski, a imaš i taj fikus…

– Dracena…

– Ma nema veze… Znači nemaš sestru?

Donosiš piće, hladno belo vino, šardone iz 2002.

– Nemam. Piješ bel…

– A šta si to doneo? Neki sok? Od jabuke? Molim te samo bez šećera, ne pijem ništa sa šećerom!

– Ovo je vino, belo vino…

– A jel imaš šampanjac? Ono što puca kad se otvori?

– Pa… nemam, imam Šardone…

– Ne pijem belo vino, to je kiselo.

– Šampanjac piješ, to ti nije kiselo?

– Šampanjac je šampanjac, to je otmeno…

– Otmeno? A šardone nije otmen?

– Šarbone je kiseo!

– Nije šarBone, nego šar…

– Kako god, kiseo je! Jel mogu da podignem noge na fotelju? (Podigne ih ne čekajući odgovor. Štikla joj se zabada u tvoju kožnu fotelju. Gledate se. Ona počne da se vrpolji.)

– Pa što sediš samo tu, tako?

Ugasiš cigaru, ustaneš polako, sedneš na rukohvat fotelje, ona te gleda odozdo, trepće očurdama, ti joj položiš ruku na obraz, pa je spustiš ka sisama, ona počinje odmah da dahće i koluta očima, ti zavučeš ruku u sise, bradavica smežurana, ona dahće kao da tegli kamion na sajlu, sagneš se da je ljubiš, ona otvorila usta, taman guraš jezik, ona skače:

– UGASI SVETLO!!!

Ti odskačeš kao da te struje udarila… Uh, jebote, šta je bilo…

– UGASI SVETLO!

Ustaješ, gasiš svetlo, i vraćaš se.

– Spusti roletne!

Spuštaš roletne i vraćaš se.

– I ono svetlo u kuhinji!

Gasiš svetlo u kuhinji i vraćaš se. Sedaš u prethodnu pozu na rukohvatu, u mrklom mraku vidiš da ona koluta očima, i opet dahće. Malo se ljubite, njen jezik ko uspavana zmija se valja po ustima. Uzmeš je na ruke, odneseš do kreveta, baciš je kao stvar, spadnu joj cipele, dobra okolnost ne moraš da se trudiš oko toga. Skidaš je, ona drekne:

– NEMOJ DA ME GLEDAŠ!!!

– P…pa… ništa ni ne vidim, mrak je…

– NEMOJ DA ME GLEDAŠ!!!

– Neću da te gledam, u redu…

Skidaš je dalje, skineš sebe jednim potezom kao Kinez na trapezu, kreneš da joj smuljiš suknjicu…

– NE SKIDAJ ME SKROZ!!! (Povlači suknjicu preko struka, da joj dođe oko stomaka). NE SKIDAJ ME SKROZ!

Smuvavaš joj gaće, nakvasiš prstima međunožje, jedva se snalaziš u mraku, radiš na pipanje, ona leži kao fosna, ne pomera se, samo dahće kao fizički radnik dok nosi dve vreće cementa uz stepenice, ruke joj složene na krevetu sa dlanovima na gore (oči ti se malo privikle pa nešto i vidiš), ti je uzmeš za ruku da joj oližeš dlan i staviš ga na tukija željnog maženja, njoj ruka padne nazad. Nema veze, naciljaš joj ga naslepo, razmaknute noge…

– ČEKAJ, IDEM DA PIŠKIM!!!

Ležiš u mraku sa tukijem koji splašnjava dok ona prska u šolju. Čuješ je odande kako komentariše tvoje peškire, boju na zidovima, plastičnu zavesu oko kade i miris sapuna. Vraća se, tukidid ti izumro. Okrećeš se ka njoj dok ulazi u sobu.

– NE GLEDAJ ME!!!

– Nipošto, kažeš i ne pomeraš se.

Ona se trti da legne nazad, leganje joj otežava to što neprestano pridržava suknjicu oko stomaka da joj slučajno u mraku ne ugledaš strije koje nema. Legla je. Namešta se, na leđa, gađa istu poziciju iz koje je krenula na pišanje. Smirila se i počinje da dahće. Ti se ne pomeraš. Ona još malo dahće, okrene se:

– Ajde!

Ti ležiš bez pokreta, razmišljaš o Partenonu, korintskim stubovima, mikenskoj zlatnoj maski. Njene cipele na podu. Mrak.

**************

Sutra te zove drugar. Pita kako je bilo, otišo si sa opasnom malom, svima se bio digo na nju.

– Sine, kažeš, nije to tako kao što izgleda na prvi pogled…

– Šta bre pričaš, buni se ortak, jesi je raspolutio?!?

– Ni blizu. I, znaš, nadalje se isključivo ložim na pametne.

…iako znaš da će i to doneti svoje probleme sa sobom.

Preuzeto sa http://vukajlija.com