Teatralno obraćanje prisutnima, radi uspostavljanja dominantnog statusa prilikom ulaska u prostoriju u kojoj u tom trenutku svi sede. Ono zonfić, ne morate da ustajete.
– Dezte, ljomberi, raspali?!? Ponedeljak, šljaka, a? Sedite, sedite…
– Khm… Markoviću, tvoja kancelarija je na kraju hodnika!
– Jao, oprostite! Oprostite, direktore. Stvarno nisam vid…
– I skidaj te naočare, razbudi se i nemoj više da si zakasnio na posao!
————————————————–
– Bratori, svaka ti čast što si pristao da odradimo svirku za ove divne ljude.
– Pa narafski. Osim toga, svestan sam ja da nećemo nikada postati veliki bend, ako tu i tamo ne napravimo neki humanitarni cert i usrećimo nekoga.
– Da, ali humanitarni koncert za paraplegičare, oduševio si me, majkemi!
– Šta da ti kažem, velikog sam srca…
– E, evo, zovu nas na binu, idemo.
.
.
.
– Dobro veče, dobri ljudi!
– :aplauz:
– Sedite, sedite.
Preuzeto sa http://vukajlija.com