Цирка седам светих дана током којих сваки правоверни и просвећени грађанин Београда измили из свог мемљивог стана и присуствује културном догађају првог реда у Београду. Идеална прилика припадника речене скупине са интернет-конекцијом да искаже сву снагу и живост сопственог снобизмом. Како се сваке године на сајму појављују, сходно законима тржишта, старлете и сличне појаве, сваки поштени припадник наведене групе ће искористити прилику да на интернету искаже згражавање над њиховим постојањем. Те старлете и сличне појаве, оне њега гуше, оне помрачују његове широке видике, оне искачу лично њему из фрижидера и сипају му шећер у сајамски еспресо од 300 динара иако је он наручио заслађени. Сваки поштени припадник речене скупине са интернет конекцију неће пропустити прилику евентуално окачи свој апсолутно оригинални избор квалитетних књига из широког опуса који му сајам нуди (опуси Буковског, Шантића, Дучића, Андрића, Селимовића, покоји руски класик, књиге из серијала Хари Потер и сл). Неписани кодекс прописује и постављање слика великих светских библиотека, у којима поштени посетилац сајма сања да спава сваки пут када затвори своје уморне очи. Исти кодекс прописује и описивање како припадник речене скупине ужива у књигама: он ужива у њиховом мирису, додиру, укусу; он их мирише, он их њежно мази свако вече пред спавање, он их лиже док замишља како се љуби са Аном Карењином. Прави љубитељ ће описати и како се згражава над развојем чудовишта званог интернет и како се нада да ће формати попут pdf-a угинути брзом, али болном, смрћу.
Када се једном наврши тих седам светих и брзих дана, припадник речене скупине ће се вратити својој свакодневици постављања слика библиотека и ритвитовању измишљених цитата Селимовића и Андрића, окружен прегрубим светом за његову сензибилну душу.
(Ловћен, 1845)
Његош: Ево, Шћепане, доврших Лучу микрокозму. Да је однесеш у Беч, да видимо може ли се што учињет’ по питању штампе.
Шћепан: Аух честити владико, ништа Ви ово не ваља, ццц. Ви канда нисте били на овогодишњем Сајму књига у Београду, па нијесте видјели да се сада свуда морају цитирати Гете и Шилер.
Његош: Ти што пријатељу…
Шћепан: Ништа Ви ово не ваља, кад Ви кажем… Ја ћу одњет’ ово писаније, али слаба вајда, кад Ви кажем, немате Ви тај сензибилитет ко ја, док не кушате пљескавицу на Сајму није то то.
Preuzeto sa https://vukajlija.com