Rečenica kojom se iskazuje potreba da se istakne kako je nešto nekada pre šurnaest godina kupljeno u omiljenoj i nikad prežaljenoj valuti.
Jebo evro, a naročito Švajcarce, srpsko srce i dalje pripada Klari Šuman.
Pera: Tebreks, hoćeš da mi prodaš onaj svoj stari „Fijat Bravo“? Znam da je mator, ali mi treba za malog, tek položio vožnju, pa da se malo uhoda, dobar ti, dobar ja…
Mika: Znaš kako, matori, on je garažiran već pet godina, ali je u odličnom stanju…
Pera: Dobro, sve to stoji, ali koliko ga ceniš?
Mika: Pa pazi: ja sam ga platio petnaest glava, ogromne pare za to vreme. Prešao je sto ‘iljada, za svakih hiljadu kilometara, ja ti skinem stotku… Dođemo na pet ‘iljada.
Pera: Aham… A reci mi, ekonomisto, koja je valuta bila tada u opticaju?
Mika: Aaa, pa da, tad su još bile marke, jeste… Dobro, samo za tebe, četiri i po ‘iljade!
Pera: Vrati na pet, pa deli sa dva, mada ti je i to previše. Danas su evri!
Mika: Brate, danas nisu sankcije, lakše je nabaviti evre, nego tada marke… A i emotivno sam vezan za njega.
Pera: Pa ga zbog emocija garažirao!?
Mika: Četiri glave, poslednja cena.
Pera: Aj’, ne seri, „Bravo“ ima na auto-pijaci za ispod iljadarke.
Preuzeto sa https://vukajlija.com