Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку… Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази… Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара… оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица…. Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари Мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена… Нека стоје ту, сада не требају… Прстен… Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна… Чекове… Опет здравствена… Сада нека нова. Са овером до краја живота… Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.
Промиче киша… неколико збијених црних кишобрана горе… неколико блатњавих црних ципела доле. Једна лопата, мантија, и гавран што се љуља на грани.
И лица која испраћају.
Плачу.
Али греше… Фиоку су оставили кући… А тамо је све…
Preuzeto sa http://vukajlija.com