Ili dobro, dobro lik.
Čovek iskuliro lepo sve. Imao brkove negovane, naočare zlatne i smeškao se divno. Gde sam ja, kaki rat, kake sankcije, kaki kurci, palci, odsečeni, drekavci, tuneli, sve je ustvari ok. Prototip Borisa Tadića, al mnogo bolji, sa dušom, imo onaj komunjarski šmek za babe. Svi vole Slobu al mora da postoji i neka lajt vezija, manje agesivna, kulerska. Najbolje delovao u tandemu sa Momirom Bulatovićem. Zajedno jeli po celo jagnje i pili po tri litra vina. Momir tu prednjačio, pa se i napije, Zoki jok. Smejali se Slobi što ozbiljno shvata vlast i život uopšte, a ženu pogotovu. Ne zna se ko je imo lepše brkove i ko se više smešio. Pogledaš te ljude pa pomisliš ovo bre neke dobričine. Ovi isti ko moj teča i njegov komšija kad su veseli. Divota jedna.
Može se smatrati uspehom ako u životu postaneš Zoran Lilić. Putuješ po svetu za džabe al ne smrzavaš se ko Memdović. Blizu si vlasti, imaš sve, super ti, karaš Vesnu Zmijanac, a nemaš nikakvu odgvornost. Prinčevski. Postojao izraz lilićevski za nešto opušteno, bez sekiracije.
– E godinama idem kod teče na slavu i tamo je svake godine jedan lik, isti Zoran Lilić, al isti! Znači smeška se celo veče, ima isto brkove, obuče se onako ko za prijem džibutanskog ambasadora i sve mu dobro, Zoki jel dobro pečenje, a dobro izvrsno, vino, izvrsno, izvrsno, ren, jel ljut, dobar, dobar, baš kako treba i samo se smeje celo veče i jede ko provaljen, al na finjaka, ne vidi se. Neko se i napije neko se malo posvađa al Zoki jok. Sve je dobro, dobro, rešićemo to. Al pizda mu materina neko mudo je u opštini i svake godine mi obećava poso i kao ma u redu, u redu je to, i ništa. Ma pravi onaj Lilić, nit šta radi, nit je šta ikad radio, jeo govna ceo vek, i prošo u životu samo tako…
– Ma ima sigurno i on neku muku…
– E pa jedino… Žena mu je brate rospijetina samo takva…
Preuzeto sa https://vukajlija.com