Termin skovan u Bosni tokom perioda ’91.-’94. koji se odnosi na privatizovanje pokućstva, automobila, mašina i bele tehnike iz napuštenih kuća čiji su vlasnici pobegli pred naletom rata. Plaćkanje nije nužno vezano za nacionalnu osnovu, više je strvinarenje i lešinarenje onoga što je ostalo od strane onih što su ostali. Obično je najveći plen imala paravojna formacija koja bi „oslobađala“ dato mesto, a neretko su to bile i one komšije koje su odlučile da ostanu i dočekuju „oslobodioce“. Pred kraj rata i početkom ’95. kada su neki počeli da se vraćaju kućama krenula je druga runda plaćkanja – ultimativno strvinarenje do gole koske: skidala su se vrata i štokovi, prozori i stakla, poklopci za šahte, garažna vrata, kapije i tarabe, kako bi se kuće koje su koje su ogoljene u prvom krugu sada koliko toliko pokrpile i učinile dostojanstvenim za život. Nešto obazriviji su nastojali da plaćkaju po tuđim i daljim selima, kako bi smanjili šansu da budu provaljeni.
– Gledam nešto komšo, kad si nabavio ovu vitrinu?
– Pa ima par godina. Što pitaš?
– Nešto mi poznata, imao otac u mene sličnu takvu.
– A je l’? A dobro, starija je to građa, dosta popularno ranije bilo.
– Da, da baš tako. Kao što je bilo popularno držati lovačku pušku u vitrini i okrbati ivericu na tačno 21 cm iznad ladice.
– A?
-Imam ja takvu baš lovačku pušku od pokojnog oca. Šta kažeš da je donesemo da vidimo da li štima kad se postavi? Pa ako štima da ti kompletiram kolekciju?!
Preuzeto sa https://vukajlija.com