Upoznah se sa likom 2011. ili 2010. godine i mogu Vam reć’ da mi se tada učinjelo da je baš baš ono. A kako tad WOW nijesam ni znao da igram pa mi čo’ek objasni masu toga učinio mi se toliko dobar momak, a čega dobar, strašan momak za ne vjerovat’.
I tako, počinjemo Doticu malo ovo, malo ono, i garili smo tu WOW jer u Dotu je bio nub prevelikih razmjera, družili smo se baš baš ono skorosvaki dan. Igrali i tako.
Onda me upoznao tu sa njegovim drugom sigurno najboljim Dovijem. Počesmo sa njim onda WOW da igramo sigurno svaki dan, znači svaki dan, odlično nam bilo svaki dan, kad god mi nešto trebalo, neki torrent, tu je bio Cupara, kad god mi je bio potreban neki crtani, tu je bio Cupara da bez pogovora pomogne. U WOW nije bio nešto ali se trudio, u Dotu je bio ništa i nije se trudio ali nije to bitno sad za priču.
No, kako to obično biva, dođe mu fakultet nekakav i ode čo’ek, ka’ da je u zemlju propa’, ode, tu smo se nešto isprekidano čuli i svi vi mislite dobar momak, strašan momak, i ja sam to mislio ali jednu noć riješili Dovi, drug mu, i ja, drug mu, da krenemo mu put kuće i ono šćeli da ga iznenadimo, odemo mu od pozorišta onamo u centar do kuće mu, pješke, a on živi u Tološe mrtve, i dođemo mu do kuće, četiri sata hoda, i ovaj Dovi, drug mu, ga zove na telefon da izađe, a ovaj veli da je sad legao i mi nalijevo krug i kući i eto kakav je čo’ek, eto kolika je to ubazda od čo’eka.
Preuzeto sa https://vukajlija.com