Tri američka veterana. Tri ratna havera. Česta imena koja su značenje proširila i na tipove karaktera. Sada bilo gde u svetu možeš da naletiš na nekog Džimija recimo, ili ma kog od ostala dva Dž.
Džimi je Džimi, i tu nema mnogo priče. Nevičan ljudima, niko ga do kraja nije upoznao. Ne snalazi se baš u ovom svetu, ne sviđa mu se sasvim, želi da ga menja, a ne može da ga promeni. Zato je Džimi tiha, umetnička duša, zamišljen, stalno zagledan u nešto, odsutan. Podizači raspoloženja, alkohol, „jedna žena odnela je sve“ ljubavi, Pink Flojd i često zatvaranje u sobu i sebe su delovi Džimijevog lika i dela. Kasnije, ako doživi to „kasnije“, brada, zapuštenost, neki truli brak, uz malo sreće dete koje ga vuče napred, i neko čistokrvno umetničko delo koje mu je život dozvolio da ostavi svetu.
Džoni je lepotan, mladi šmeker, kicoš, mangup, nadasve dobar momak, koji je kasnije napravio par grešaka u životu. Brz, previše brz, divalj, iskren, jednostavan, jednako pun manira i uličnih fazona, zavodnik, tip kog bi matorci zvali na partiju šaha, decaci na fudbal, tašta na nedeljni ručak, Siniša u reprezentaciju pa i da ne zna himnu… Ipak, Džoniju se nešto uvek desi pa da tu tuđu ljubav prekrije sažaljenje, seta. Zagriju mu plahovito srce, pošalju ga u rat… Ili poveruje džukcima da je posao čist. Možda je gurao tamo gde ne sme. Ako je Džimi dusa, Džoni je srce. A kakvo je to srce ako ne krvari. Pod stare dane, muva se bircuzima, i dalje doteran, prave kičme, stara škola. I svi koji ga znaju, nakon razgovora sa njim, zagledani u njegove odlazeće korake, sa uzdahom pomisle, a „mogao je da bude veliki, samo da je malo manje ‘igrao za raju i zanemariv’o taktiku'“. Samo ta raja mu onda i ostane, sve hoće svoje.
Džek. On je jak, ćutljiv, mračan. Uvek tu, na kraju nekog šanka, uvek sam, jer je tako hteo. Spartanska snaga, lakonski odgovori, čelična pravda. Ako je Džoni jednostavan, Džek je binaran. 0 i 1, dobro i loše, crno i belo. Voliš ga ili ga mrziš. Kao i on tebe. Njega zadesi dilema, izbor, gde nema crvenu i plavu pilulu, već gomilu izlaza, opcija, borbi, bekstava… I on zagrize najveći komad, obuhvati mnogo ljudi koje želi da zaštiti, primi najviše udaraca, bez ijedne reči, žalbe, i jedino što ga posle održava živim je saznanje da je ostao dosledan sebi. Džek ne pravi kompromise, radi ubeđenja ide rukama na nož, nožem na metak, Jugom u Budvu. Poraz je opcija, predaja ne. Muda od dijamanta.
Oni su trojka koja bi mogla da sarađuje samo na putu za Oz. U stvarnosti, Džoni traži priču, ljude, osmehe, zaborav na sat, bekstvo od misli, Džek ne voli društvo ljudi, ali ni samoću, i trazi prikrajak, okrajak, kutak, gde je dovoljno blizu i daleko, sve to dok Džimi u begu, tamo iza roletne, stvara novi svet.
Preuzeto sa http://vukajlija.com