Fina parica

Čovek otvori novčanik iako unapred zna da je prazan i da je u malom džepiću novčanika samo nekoliko zvečećih moneta, nedovoljnih i za kupovinu žute štampe. Beznadežno kopa po fiokama gde je nekada davno ostavio neka sredstva za kafanski crni fond. Nema. Više ne može da se seti da li je potrošen u kafani ili ih je ona beštija od žene pronašla i nenamenski utrošila za namirnice. Vreme ističe. Još pet-šest minuta i beštija će tražiti da pre polaska na posao ostavi par hiljada dinara za redovne potrepštine za taj dan. U glavi počinje da pravi spisak mogućih kreditora. Od koga zajmiti sredinom januara? Zvoni mobilni: kum Janko. Ajde da se javi, mada od kuma nema vajde, nema za šta kuče da ga ujede. I u kafani se uvek žicari i šljamči uz njega. Ali izgleda da kum Janko nije kasno stigao na Kosovo. Sluša i ne može da veruje: „Zdravo kume, do juče nije imalo za šta kuče da me ujede, al’ od juče je druga situacija. Tu sam u prolazu, pa rek’o da ti konačno vratim onih 70 evra što ti već nekoliko godina dugujem, ako si kući da svratim?“ „Svrati kume moj najdraži, evo reći ću Milici da pristavi kafu, nema problema za dug, znao sam ja, kum nije dugme.“ Po završetku razgovora još nekoliko minuta stoji kao hipnotisan. Nije nešto, ali fina je to parica, baš u pravo vreme.