Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.
U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.
Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.
Preuzeto sa http://vukajlija.com