Животна прича вечитог студента. Прича између чијег је почетка и краја смештено неколико реформи високог образовања, промена влада, председника и минимум два светска првенства у фудбалу.
Како је њихово чедо после мукотрпне четири године завршило напокон ту средњу школу, ћале и кева налазе се пред тешким избором: Да пронађу неки посао свом сину (или ако је женско, да је брже-боље удају) или да уложе стотинак хиљада и упишу на факултет. Буџет је омануо, јер комбинација спремање пријемног + топло јунско време душу дало за баскет + ортаци без икаквих идеја, амбиција и планова ипак била превелика отежавајућа околност како би се факс уписао на терет државе. Дакле, или да ћале и кева пљуну кинту, или кафић/мешалица/каријера тегљача гајби у локалном Максију. Клиња је чуо како је тај студентски живот много добар, те би ваљало пробати то, учиће он, часна реч.
Уз претњу родитеља да ће га се одрећи преко новина и дати код газда Рајка да клинцима из краја пумпа лопте и гуме на бициклима уколико њихову крваво зарађену кинту баци на коцку, алкохол и пичке, новопечени студент одлази у велики град. Притисак уради своје, и он по први пут у животу, стварно узима књигу у руке.
И паф! Десетак месеци касније, он индексом маше испред родбине и гледа да наплати свој мукотрпни рад. Година је чиста к’о суза. Мамин син! Ћалетов понос!
Следи лето које за циљ има да се надокнаде све журке пропуштене под "Е не могу морам да учим, знаш како се накупи, а нећу после да учим цео дан кад је испитни рок" изговором, што ће рећи, пар врелих месеци алкохолисања, блудничења и генерално, губљења времена.
И тако је почела друга година. Октобар је наш студент започео са пар процената алкохола у крви и запажањем да је далеко занимљивије да ти се у глави врти од алкохола него од непрекидног учења. Новембар, децембар, јануар, фебруар, март, па у глави опет фебруар (класично губљење у времену и тотална неорјентација када је датум у питању), па некако тако до јула. Биланс: Литри попијеног алкохола, хиљаде и хиљаде прокоцканог новца, именик пун сумњивих женских имена, од којих се и он пола не сећа, и некако, а да и он сам не зна како, 2 положена испита. Моле се кева и ћале за кинту, молба аксептед.
Годину дана касније иста ситуација, молба деклајнд.
– Раде бре, кажи ти мени, јел то римско право које учиш, јел то било важеће право кад си почео да студираш хехе?
– Не кењај бре. Па не студирам ја 100 година
– Ал’ студираш пет, и још си друга.
– Шест… Знаш, ја сам дао прву у року!
– Дао си ти мој курац.
Preuzeto sa http://vukajlija.com