Изјава којом покушаваш да разбијеш непријатну тишину, али толико суманута и самоиспаљујућа да њоме постижеш још гори ефекат, стварајући још већу тишину налик муку која остане после разбијања стакла.
Седите у парку и довршавате другу флашу пива. Слушаш га како се с кумом испеглао под шатром на свадби ортака из Мерошине. Мерошина, мислиш у себи и смејеш се наглас, готово сигурна да ћеш му дати пичке. Али онда твој смех утихне и настаје тишина. Обоје ћутите. Знаш да је ред на тебе да узвратиш неком подједнако симпатичном и благо трансферичном причом о своме пијанству, али јебига, пијана си, мисли су ти троме и језик ти је незграпан, не можеш наћи праву реч, нити праву мисао. Пребираш по сећањима, али чини ти се да ти је глава потпуна празна и испијена, после два литра пива се не можеш сетити ни кевиног имена, камоли водити смислен разговор. Хвата те паника. Он се нервозно осмехује. Срање, мислиш у себи, и он је приметио тишину. Обоје сте напети, осећаш притисак да кажеш нешто, исте секунде. Сети се нечега, Ана, било чега. Реци нешто. Одмах. Сад.
-Ја и ортакиња смо гурале краставце у пичку кад смо се напиле.
.
.
.
.
-Киселе или обичне?
Preuzeto sa http://vukajlija.com