Баш као што је проналажење игле за кукичање за шиваћу машину "Багат" комада један у n^2 пластова сена захтеван и значајно отежан посао, тако је и проналазак нечега квалитетног "маде ин ПРЦ" код малих незваничних дистрибутера-азиланата пут посут трњем и шодером крупне гранулације. Вероватноћа да ће те овако нешто задесити једнака је вероватноћи да у (покојној) "Застави" купиш дуготрајни "југо" – минимална, али кад се деси, чини ти се да је сваки голуб на овом свету одлучио да те декорише целокупним садржајем свог сенгрупа.
– Пошто ти овај тример за живицу?
– Песто динала! Много добав!
– Аха… Имаш нешто јаче?
– Тај добав! Песто динала, много супел!
– Не, имаш нешто чему неће да се сломи нож на младој луцерки?
– А! Видим ти у очима мир! Ти си тај!
– А?
– Мир, мир, мала моја кромпирова златице! Прошао си врата на која куцају само малобројни, али буди стрпљив! Поток који јури не узбуркава реку!
– Значи немаш?
– Ох, срећног дана! Имам, имам, другима сам продавао тримере што их произвођаху ђаци из Баодинга на часовима општетехничког образовања, а он је чекао на тебе да се појавиш, да га узмеш и кротиш шимшире и тује! Али стој – да ли си га достојан?
– ‘Оћеш да ми даш ако имаш? Ако нећеш, идем.
– Три му је коњске снаге, маказе 50 инча, ватрена му сила сукља кроз ауспух каогод ждрепцу степском дах за хладних дана! Погледај у срцу свом и реци – нисам ли га достојан? Шта ћу за њега жртвовати?
– Седамсто.
– Ко има новца, змају је по снази сличан! Носи га, мали мој морски краставче, носи га и запамти: трава се повија под ногом што је гази!
– Пријатно.
Preuzeto sa http://vukajlija.com