Укратко, ако сте читали „Песму леда и ватре“ или, сада већ гледали „Игру Престола“, посматрајте Миријево као оно, са разлогом неистражено ледено пространство иза Зида. Када зима дође, доћи ће одатле.
Нашироко, у питању је опасна, егзотична и неистражена област на тромеђи брда, реке и гробља. Такав положај носи са собом старословенско предсказање у коме јасно пише да ће свако ко се насели, ороди са неким одатле или, не дај боже, роди на Миријеву бити осуђен на пропаст, лудило, и хиљадугодишњу борбу са локалним варварским племенима, зверима, несигурним путевима, читавим чопорима кучића самоубица, тзв. „кужним смрадом из паклених дубина“ и, наравно, зимом.
Миријевски мушкарци су тихи и наизглед смирени. Деле се на старије, стамене и једносмерне, који цео живот посвећују црнчењу да би њихов иметак био најприметнији у племену, и млађе, још увек неукаљане судбином, али са видним проблемима са координацијом у ходу, разговору и смеху, чудном затвореношћу узрокованим угледањем на старије и прагом толеранције који би, ако би био икада прекорачен, вероватно пореметио ротацију Земљине кугле.
Миријевске жене имају сличну поделу, али су у начелу компликованије. Већина жена је такође стамена и знажна у куковима и гузици, генетски усклађеним под вишедеценијским теретом снажних мушкараца. Ту су и оне друге, тање грађе и ширих погледа на остатак света, које живе гледајући другачију већину, која им усађује непобедиви страх од приклањања тој већини. Заједничка црта свих миријевских жена је понашање слично малим крзненим ловцима самотњацима, као што су мунгоси. Миријевска жена пажљиво осматра и приступа околини и потпуно неприметно нестаје из ње. Поседују савршено погрешно схватање емоционалних процеса и било какво инсистирање на разуму изазива агресиван дефанзивни механизам у надутој хипофизи миријевске жене. Таква ситуација може, на штету домаћинке, довести до рафала неразумљивих и неповезаних речи, ставова, узвика и питања који сами по себи наводе другу страну на одустајање.
Временски услови и годишња доба су на Миријеву пуни аномалија. Зора и сутон су готово неприметни због целодневних рефлексија светлости о Лешће, гробље које претећи посматра целу област. Миријевски пљускови мењају боје кровова. Стални ветрови звижде Чајковског. А ко преживи све то, доживи Миријевску зиму.
Миријевскa зима је јединствен пример микроклиме у свету. Истраживачи су годинама водили читаве експедиције са погрешном опремом за топло време, да би их дочекало минимум тридесет центиметара снега, прегладнели вукови и разнобојно звериње незабележених размера. Миријевска зима деценијама инспирише многе велике књижевнике, као што су Исак Асимов и Х.Г. Велс, а прича се да је чак и Франц Кафка провео месец дана заробљен у једној Миријевској земуници у којој је, у духу атмосфере конципирао читаву трилогију за „Процес“, али је због финансијских разлога одустао и скратио све на једну књигу.
Како је технологија напредовала кроз године, данас имамо сателитске и инфрацрвене снимке Миријева, и нема више потребе за експедицијама и трошењем људства на опасне, понекад самоубилачке подухвате. Ипак, још увек има адреналинских зависника и лудо храбрих радозналаца. Чак толико да је реализовано неколико аутобуских линија, крцатих сулудим душама, огрезлих у смраду, адреналину и нервози која се може сећи ножем.
Аутобуси се неретко враћају потпуно празни.
-Ништа, одох ја.
-Који чекаш?
-Двајс’седмицу…
-…
-Шта?
-Значи одлучио си.
-Јесам. Јебига, верујем да се свако роди са циљем да открије нешто.
-Дођи брате да те загрлим, недостајаћеш ми!
-Знам брате. И ти мени. Јебига, знаш да је то јаче од мене!
-Знам матори, такав си био цео живот… Понеси молим те ово. Добио сам од деде када сам напунио осамнаесту, рекао ми је „ако дођу једног дана, не дозволи да однесу децу!“ Ех, деда…када би знао да ми сада идемо к’ њима…
Preuzeto sa http://vukajlija.com