Иронични израз који је упућен сину који ће се удати. Не мора нужно бити да се баш уда, али ће доста тога бити по њеном. А ако ће већ пре брака жени да попушта зна се ко ће бити глава породице.
Зашто баш да пере ноге? Па зато што је стари српски обичај био да млада када се уда и дође да живи код младожење, опере поред његових ногу и ноге његових родитеља. Па кад ће већ да се уда, нека све иде по реду како требује и како обичаји налажу.
Радош: Мама, тата, женим се!
Светлана: Јао, сине, љуби те мајка!
Миодраг: Чекај, Светлана, не залећи се к’о СПС у коалацију! Је ли, магарче, је л’ ти то нас зајебаваш којим случајем?
Радош: Дај, ћале, не мрачи, озбиљно вам кажем.
Миодраг: Аха. Је л’ женско?
Радош: Како је л’ женско, па шта би била, Боки 13?
Миодраг: Не прави ми се паметан, Радоше, него одговори са „да“ или „не“! Мислиш да те нисам видео како носиш онај миље око врата место вуненог шала, ви млади данас сви у педере прешли…
Радош: Да, ћале, женско је, са све пи…с-са свим женским особинама.
Светлана: Реци мајци својој како ми се зове снајка!
Миодраг: Чекај, Светлана, где си наскочила к’о СНС на Ђиласа! Како ти се зове та твоја?
Радош: „Та моја“ се зове Агњешка.
Светлана: Ју наопако!
Миодраг: Да она није Влахиња, не дај Боже?
Радош: Каква бре Влахиња, Пољакиња.
Миодраг: Није говно него се пас поср’о. Па добро бре, сине, јесам ли ти ја рекао сем Српкиња ниједну нећу да видим у кући?
Радош: Ми се волимо.
Светлана: Ако, нека сте ви мени живи и здрави. А из какве је куће?
Миодраг: Лакше, Светлана, где си навалила са тим питањима? Одакле ти је та твоја и како сте се упознали?
Радош: Агњешка Курвинска и ја смо се упознали зимус у Кракову за Нову годину и…
Миодраг: Јесам ли ти рекао, Светлана, да не треба да га пуштамо нигде за Новака, шта фали новогодишњем програму на РТСу? Али не, ти и твој син запели да иде па ето ти сад.
Радош: …и ту смо се упознали, дописивали смо се, виђали у Београду кад она дође и сад смо одлучили да се узмемо.
Миодраг: И да се лепо скућите овде у овај наш полусобан стан?
Радош: Таман посла, ја одлазим у Пољску.
Светлана: Какву црну Пољску, мој Радоше?! Па нећете ваљда тамо и свадбу правити?
Радош: Е да, добро ме подсети. Одлазим тамо за две недеље и требаће ми кинта за превоз и венчање.
Миодраг: Чекај мало, Букефале, јеси ли ти нормалан? Како мислиш да сву родбину у Пољску превеземо? И може ли се тамо у ЕУ јести свињетина за свадбу, мени рек’о комшија Житомир да то не може?
Радош: Ћале, нема свадбе. Агњешка и ја ћемо се венчати у Лођу, никаква светковина, само у општини и цркви.
Светлана: А има тамо наша црква у том Лоћу?
Радош: Лођу. Нема, у католичкој катедрали ћемо се венчати, наравно чим се ја крстим. Па боље тамо, Агњешкини су нам узели диван стан у самом центу Лођа а овде бисмо се гурали нас четворо.
Светлана: Ајме мени!
Миодраг: Добро, сине. Даће ти отац паре, да се не брукаш пред Пољацима.
Радош: Хвала, ћале, нисам ово очеки…
Миодраг: Да се не брукаш тамо ни случајно. И да, не заборави кад дођеш у Лођ тазбини ноге да опереш.
Радош: Што сад ноге, не разумем?
Миодраг: Па кад већ удајем сина барем да се покаже као добар млади! Јебем ли ти ситно жито, даћу ја теби катедралу у Лођу! Светлана, дајде ми онај дебели каиш, ма шта каиш, дај ону стару цев од радијатора!
Preuzeto sa http://vukajlija.com