Ima potrebe da brojim, i prebrojacu, cim ti vidim ledja. Ali moram da kazem ovo, da bih pokazao kako sam ja veliki covek koji veruje ljudima(jer verovati je ljudski), i kako znam da niko nece da me prevari, i kako meni pare ne znace, vec sama cinjenica da smo odradili taj neki posao dobro.
Cim zadjem za ugao, cim ti odem iz kuce, ili ti iz moje, propusticu svaku novcanicu kroz ruke, osetiti joj nabore, proveriti debljinu i hrapavost. I tek cu tada biti siguran. Jer ti ne verujem ni trunke, covece, pa zar ne znas? Znas, jer ti meni verujes isto toliko.
I ne mrzim nas zbog toga, zasluzili smo i jedan i drugi. Mrzim nas zbog licemerja, zbog sitnicavosti. Zbog predstave… Rugamo se sami sebi, zajedno, svako sebi. Ne verujemo u rec, ne verujemo na rec, ali necemo da pokazemo jedan drugome lice iza poderane maske iz koje nam vec odavno strci lupeska nosina… Kad smo vec svi isti, sta da se lazemo koji moj…
Fali sto dinara, majke mu ga nabijem…
Preuzeto sa http://vukajlija.com