Разрешен живота. Обућа коју добијаш када се уплетеш у причу за коју ниси имао довољно добро разрађен сценарио, а живот, та стара пријатељица ноћи, ретко уме да опрости крупне грешке у корацима. Тек се понекад, ретким срећницима, унесе у фацу, дубоко уздахне, прогута кнедлу и изговори: “Хајде. Још један пут. Последњи.” Али ти ниси тај. Теби следује курчина. Моћ предвиђања је заказала, па си платио најскупљи данак погрешној процени. И тако, уместо у алигаторовој кожи, одједном кренеш да корачаш у бетонским гиљама. Ка својој последњој дестинацији, дну тихе, равничарске реке, која ће наставити да тече својим полаганим темпом, ма колико буран био живот оних чије кости почивају у њеном муљу.
– Шта је са Владаном? Ни трага ни гласа од њега већ цирка 10 година.
– Нисам упућен. Али се прича да се заиграо кола са новосадском мафијом, ваљда неким лобањама са Детелинаре, поврх свега, забо озбиљну кинту од зелених, па сад шета Паћоти од цемента негде на дну лепог, плавог Дунава.
– Пих, штета.. А могао је да се извуче.
– Хебига, гари, звезде му лоше карте поделиле..
Preuzeto sa https://vukajlija.com