Бабе (оба пола) које иду по задушницама, сахранама, парастосима, црквеним славама… Свуда где има да се једе и пије. Једу, пију и трпају у торбе да носе кући. Временом су толико огуглале, да се више не труде ни да покажу лажну ожалошћеност, него опуштено ћаскају као да су саме, а и околина их је једноставно прихватила такве какве су. Претече оних што данас иду по разним хепенинзима, ВИП журкама и сл. да би јели и пили ако нешто има и да би били виђени у друштву познатих (гурање у кадар приликом сликања се подразумева).
Разговор између залогаја (жвак, мљац, цврц, пљуц и сл. убацити по нахођењу):
Задушна баба 1: Уф што машно ово петшење…
Задушна баба 2: Јеш вала, а и туорта им ништа не ваља. Ужегли ораши…
ЗБ1: Еее, шејо мила, ништа нема док нумре јединче…
ЗБ2: (клима главом)
Preuzeto sa https://vukajlija.com